Читаем Derviš i smrt полностью

Ali kad je ispričao, učinilo mi se čudno. Išao je Hasanovu ocu, rekao je, i pred kapijom kadijine kuće vidio je Mula-Jusufa. Stajao je, neodlučan, gledao u prozore, pošao prema vratima i zaustavio se, pa polako, osvrćući se, krenuo od kuće. Nešto je htio, nešto je očekivao, nekog je tražio. A kad su se susreli, hafiz Muhamed ga ništa nije pitao, a mladić je rekao da je slučajno naišao ovuda, u šetnji. I eto, baš to što je rekao, probudilo je u njemu sumnju, i brigu, jer nije naišao slučajno, ni u šetnji. I volio bi da nije ono što je pomislio. Zato je i ćutao, sve dosad.

- Šta si pomislio? - upitao sam usplahiren, iznenadno doveden pred rješenje tajne.

- Pa, stid me i da pomenem. Ali, ponašao se čudno. A onda, slagao je, da se opravda, znači da se osjećao kriv. Pomislio sam da se zaljubio.

- U koga se zaljubio? U Hasanovu sestru?

- Eto, i ti si pomislio. A ako nije istina, neka me Bog pokara zbog griješne misli.

- Može biti - rekao sam mračno. - Svašta se ljudima dešava.

- Trebalo bi s njim govoriti. Samo će se uzalud izmučiti.

- Misliš?

Pogledao me začuđeno, ne shvativši moje pitanje, ne shvativši ni da je pakost, i rekao da mu je žao mladića, izgrišće ga kao rđa ta ljubav bez ikakva izgleda, a biće sramota i za njega i za nas. Sramota pred svijetom, i pred njom, udatom i poštenom ženom. A on, hafiz Muhamed će moliti Boga da mladića skrene s tog puta, a njemu da oprosti grijeh ako je pogrešno vidio i rđavo pomislio.

Bio je potišten kad je sve rekao, kajao se. A pojelo bi ga da je ćutao.

Kamo sreće da je istina što govori ovaj čovjek koji se boji grijeha i ondje gdje ga nema. A možda i ima? Zašto bi bilo nemoguće?

Zagrijala me ta ružna misao, razvio sam je u času, dao joj krila, otkrivši veličanstvene mogućnosti koje krije. Pamtio sam ženine lijepe ruke što su se nesvjesno milovale, željno se stiskajući, i neistrošenu snagu kojom su zračile njene hladne oči, kao duboka voda, i njenu mirnu bezobzirnost kojom se svetila za nešto. A pamtio sam i to, da se već sve desilo, da je Harun bio ubijen, kad je tražila da izdam Hasana. Sigurno nije znala za moga brata, možda mu ni ime nikad čula nije, ali ja sam to zaboravljao, u mome sjećanju ostala je surova, kao i njen muž, kadija, bili su za mene dvije krvožedne škorpije, i moje srce nije im moglo poželjeti nikakvo dobro. Zato je mržnja kliktala u meni: kamo sreće! U jednom trenutku slabosti vidio sam je potčinjenu mladošću Jusufovom, a kadiju osramoćena prastarom pravdom grijeha.

Ali sam brzo potisnuo tu misao, znao sam da je ružna i da me unizila željom za sitnom osvetom. A otkrila mi je i važniju stvar: to se pokazala moja nemoć, i strah pred njima, a strah i nemoć rađaju niske nagone. U mislima sam prepustio bitku drugome, i makar za čas, iz prikrajka uživao u njihovom porazu. A kakav je to poraz, kakvo izravnanje prema onome što sam ja izgubio?

Postidio sam se, i uplašio. Ne, rekao sam, čvrsto riješen, neću tako. Na što god se odlučim, moraću da učinim ja, sam. Bilo da oprostim, bilo da se namirim. To je pošteno.

Zovnuo sam opet Mula-Jusufa, poslije razgovora s hafiz-Muhamedom. Dočekao sam ga, razgledajući Hasanov poklon, Abul-Faradžovu knjigu u safijanskom povezu, sa četiri zlatne ptice na koricama.

- Jesi li vidio ovo? Poklon od Hasana.

- Kako je lijepo!

Pipao je prstima safijan, i raširena krila zlatnih ptica, gledao čudesne inicijale i raskošna slova, odjednom preobražen. Ova ljepota, koja ga je čudno uzbuđivala, stišala je njegovu uznemirenost s kojom je ušao u sobu.

Znao sam da bih stekao značajnu prednost ako bih ga ostavio da iščekuje, da se boji, zamišljajući naš razgovor, da grozničavo kopa po riznici svojih grijehova, jer ih svako ima. Ali sam se odrekao tog dobitka koji bi mi donio njegov strah. Više sam volio povjerenje.