Читаем Solaris полностью

Najprostija je bila, svakako, misao da imamo pred sobom ni manje ni više nego „matematičku mašinu” živoga okeana, stvoren srazmerno s njegovom skalom model izračunavanja koja su mu potrebna iz nama nepoznatih razloga, ali tu Fermonovu hipotezu danas niko više ne usvaja. Bila je sablažnjiva, svakako, ali zamisao da takvim gigantskim erupcijama, čiji svaki delić podleže neprestano komplikovanim formulama velike analize, živi okean razrešava probleme materije, kosmosa, bivstvovanja… nije se mogla održati. U dubini džina moguće je naići na previše mnogo pojava koje se ne daju pomiriti s tom u osnovi stvari prostom slikom (detinje naivnom, kao što neki hoće).

Nisu izostali ni pokušaji izmišljanja nekog pristupačnog modela simetrijada, njegovog očiglednog prikaza; dosta je bio popularan Averijanov primer, u kome je on stvar predstavio ovako: zamislimo pradavnu zemaljsku građevinu iz vremena procvata Vavilona, i neka bude načinjena iz žive, lako uzbudljive i evoluirajuće supstancije; njena arhitektonika tečno prolazi kroz niz prelaznih faza, dobijajući pred našim očima forme graditeljstva grčkog, romanskog, zatim stubovi počinju da postaju vitki kao stabljike, svod gubi težinu, postaje poletan, izoštrava se, njegovi lukovi prelaze u strmu parabolu, i najzad se strelovito zalamaju. Tako nastala gotika počinje da sazreva i da stari, prelazi u pozne forme, dotadašnju strogost strmog penjanja, uzleta zamenjuju erupcije orgijastične bujnosti, pred našim očima se razrasta barok plodan svim suvišnostima i, ako taj tok budemo nastavljali, tretirajući stalno našu tvorevinu koja se menja kao pojedine etape živog postojanja, doći ćemo najzad do arhitekture kosmodromske epohe, približavajući se istovremeno, možda, shvatanju šta je simetrijad. Ali to poređenje, ma koliko razrađivano i obogaćivano (bilo je, uostalom, i pokušaja njegove vizualizacije pomoću specijalnih modela i filma), ostaje nešto u najboljem slučaju bespomoćno, a u najgorem pak izbegavanje odgovora, ako ne i prava laž, jer simetrijad nijenalik ni na šta zemaljsko…

Čovek može da obuhvata tako malo stvari odjednom; vidimo samo ono što se dešava pred nama, ovde i sada; očigledan prikaz istovremenog mnoštva procesa, ma koliko međusobno povezanih, ma koliko takvih koji se međusobno dopunjavaju — prevazilazi njegove mogućnosti. Suočavamo se s tim čak i pred relativno prostim pojavama. Sudbina jednog čoveka može da znači mnogo, sudbinu nekoliko stotina ljudi teško je obuhvatiti, ali povest hiljade, miliona ljudi ne znači, u suštini, ništa. Simetrijad je milion, ne, on je milijarda dignuta na potenciju, on je sušta nezamislivost; šta vredi, dakle, što u dubini neke njegove lađe, koja je udesetostručeni Kronekerov prostor, stojimo kao mravi priljubljeni uz nabor svoda što diše, što vidimo uzlet gigantskih površina koje opalizuju sivom svetlošću, obasjane našim svetlosnim raketama, što vidimo njihovo uzajamno prožimanje, mekoću i nepogrešivu savršenost rešenja, koje je ipak samo momenat — jer tu sve teče — sadržaj te arhitektonike je pokret, usredsređen i svrhovit. Posmatramo mrvicu procesa, treperenje jedne strune u simfonijskom orkestru superdivova i nije još ni to, jer znamo — ali samo znamo, ne shvatajući — da se istovremeno nad nama i pod nama, u strelovitim ponorima, van granica pogleda i mašte obavljaju hiljade i milioni istovremenih preobražaja, međusobno povezanih kao što su note povezane matematičkim kontrapunktom. Neko je, dakle, nazvao simetrijad geometrijskom simfonijom, ali, prema tome, mi smo njeni gluhi slušaoci.